Водоник за транспорт је већ неко време на дневном реду Норвешке. Фондација Беллона је увезла Мерцедес Спринтер Хидроген комби развијен у немачком ВЕИТ пројекту 2002. године и извршила прво пуњење водоником у Норвешкој, а прва структура за пуњење водоником у Норвешкој почела је годину дана касније. Постојећа норвешка правила и прописи морали су бити прилагођени за возила на водоник и сродне технологије, а пројекат је био важан први корак у започињању овога.

Прва водонична станица у Норвешкој отворена је 2006. у близини Ставангера, друга у Порсгруну 2007. и две станице отворене у Ослу и Лијеру 2009. Планиране су и водоничне станице за Берген и Лингдал, али ови пројекти никада нису реализовани.

Недавно је представљен план за имплементацију Х2 станица у јужној Норвешкој, са амбицијом да до краја 2023. године буде у функцији до 15 путничких и теретних пуњача без емисија. План је део стратегије скандинавског зеленог размишљања за камионе, аутобусе и аутомобиле који повезују главне саобраћајне коридоре у Норвешкој, Шведској и Данској. У почетку ће покривати Норвешку јужно од Трондхајма и повезивати се са станицама Х2 у Шведској и Данској.

Норвешка има јаку процесну индустрију и неколико компанија које се баве производњом водоника. Водоник је повремени производ у производњи ђубрива, а компанија за ђубриво Иара производи водоник помоћу електролизера и парног реформинга метана (СМР) у Хероји (Порсгрунн). Водоник је такође нуспроизвод у производњи производа везаних за хлор, где Норск Хидро послује у Рафнесу (Порсгрунн). Коначно, Статоил производи водоник као део производње метанола у Тјелдбергоддену (Норвешка) и у рафинерији Монгстад ​​у Монгстаду (Норвешка).

У Норвешкој тренутно постоје

бензинске пумпе са водоником на продају